(via vjeruj-u-snove)
Dodjes sa posla u prazan stan,
Casu koju si isprljao pre dva dana
Ti je operes
Tanjire od dorucka sklonis
Jer nema ko ako ti to ne uradis
Odes na kafu sam
Smejes se dok komsiji odgovaras na pitanje “kako si”
Smejes se, jer lazes
Kazes “evo uzivam”
Muziku slusas sam,
Pa nastupas pred ogledalom
Nema ko da vice “TISE!!”
Jer vec dugo nema nikoga tu pored
Grlis jorgan, jer prazne su ti ruke
Tebe dugo vec niko ne grli
Ali kazes jedan dan manje
A koliko godina vec brojis taj “dan manje”?
Garderoba je uvek lepo slozena
I sve je u stanu na svom mestu
Jer nema ko da napravi lom
Nema ko da rasturi krevet
Sam se smejes
To je gore
Nego kad sam places
Bezis od usamljenosti koja je
Nekim cudom
Uvek korak ispred tebe
I uvek pobegnes pravo njoj u zagrljaj
Omiljen si u drustvu,
Ali je l imas ti omiljeno drustvo?
Ne?
U suštini danas smo isti. Prepuni stresa koji se pretvara u anksioznost, željni slobode, a previše slobodni i tražimo tišinu svugdje oko nas, iako nas okružuje. I na onoj kahvi u gradu, dok svima jedina okupacija je mobitel i u kući i svugdje gdje se okrenemo. Tražimo nedokučivo. Previše sretni, a mnogo tuge nosimo u sebi. To se danas zove životom. Nekada davno, ljudi su to nazivali ropstvom. Isto je, samo u drugačijem obliku.
- Elvedin HASANAGIĆ
(via sanajda387)
